Vuk Drašković je u novoj knjizi, koja izlazi za nekoliko dana, između ostalog, pisao o susretima sa Slobodanom Miloševićem, raspadu Jugoslavije, kako mu je Naser Orić ponudio sendvič, o ponudi iz Amerike za rešavanje jugoslovenske krize i drugim važnim događajima iz života
U nastavku su priče i o poslednjim razgovorima sa Stjepanom Mesićem, Blagojem Adžićem i Alijom Izetbegovićem.
Sendvič Nasera Orića
“Čiča, specijalci ulaze u Skupštinu!”, panično mi je saopštio Zvonko Osmajlić. Zatekao me je iznad lavaboa, dok sam vodom ispirao oči krvave od suzavca.
“Pođite sa nama!”, rekao je jedan iz buljuka njih koji su me čekali u hodniku i odvojili Zvonka od mene.
“Idete u Centralni zatvor. Prije toga, morate na ljekarski pregled.”
Pregled potraja kratko. Specijalac koji me je uhapsio u hodniku Skupštine upita da li bih pojeo njegov sendvič i popio jogurt. ,
“Sigurno ste gladni, a u Centralnom zatvoru nećete jesti prije sutra. Do zatvora ćete u ‘marici’. Biću pored vas…”. pričao je još nešto, a ja sam se naprezao da dokučim iz koga bi kraja Bosne on mogao da bude. Da je negde otuda, odavao ga je njegov govor.
“Odakle ste?”, upitao sam ga u vožnji ka Centralnom zatvoru. ”
“Iz Srebrenice”, odgovorio je i rekao, čini mi se, i svoje ime i prezime, ali sam ja to prečuo.
“Čitao sam ‘Nož’!”, prošaputao je i naglo zaćutao.
Do zgrade Centralnog zatvora više nismo razmenili ni reči. Dve ili tri godine kasnije, videću ga i prepoznati na televiziji kao ratnog komandanta Srebrenice Nasera Orića! I saznaću da je pištolj koji je nosio kad me je hapsio bio poklon njemu od Slobodana Miloševića! Pred zatvorom, dao mi je i svoju paklu cigareta…
Poslednja ponuda iz Amerike
“Nikada u svojoj dugačkoj političkoj karijeri nisam sreo takve samoubice!”, rekao mi je u Vašingtonu, u leto 1992, američki državni sekretar Džejms Bejker, opisujući svoju posetu Beogradu, u junu 1991, kada je “molio, podmićivao i pretio” kako se ne bi raspala Jugoslavija.
Razgovarao je duže od deset sati, u Palati Federacije, sa predsednicima svih šest republika, sa saveznim premijerom Antom Markovićem, predsednikom Predsedništva SFRJ Stjepanom Mesićem i ministrom vojnim generalom Veljkom Kadijevićem.
Hrvatska i Slovenija već su bile najavile proglašenje državne nezavisnosti. Bejker je od Franje Tudmana i Milana Kučana ultimativno zatražio da odustanu od te namere. Od Slobodana Miloševića je zahtevao da povuče svoju odluku da Srbija ne priznaje odluke ni savezne vlade ni saveznog predsedništva, koje je bilo ustavni vrhovni komandant JNA.
“Sjedinjene Države i Evropska zajednica neće priznati secesiju vaših republika!”, rekao je Tudmanu i Kučanu.
“Sjedinjene Države i Evropska zajednica su i protiv svake upotrebe sile u rešavanju jugoslovenske krize”, rekao je Miloševiću i generalu Kadijeviću.
Bejker je ponudio donaciju od pet milijardi dolara za demokratizaciju države i najsnažnije podržao ubrzano priključenje Jugoslavije Evropskoj zajednici i NATO-u. Tuđman i Milošević su to sve odbili. Kučan je rekao da Bejker nudi iluzije jer su i Srbija i jugoslovenska vojska strateški protiv Zapada. “Slovenija će ući u NATO i Evropsku zajednicu samo kad napusti Jugoslaviju”, ponavljao je uporno.
Poslednji razgovor sa Mesićem
Pre nego što je Džejms Bejker stigao u Beograd, u Palati Federacije razgovarao sam sa Stjepanom Mesićem. Televizije, i beogradska i zagrebačka, kao da su se nadmetale u prikazivanju ratnih užasa, iako rat zvanično još nije bio počeo. Mrtvi, ranjeni, izbegličke kolone, raznete i popaljene kuće… “Prekidajmo ovo ludilo i nesreću, gospodine predsedniče!”, rekao sam Mesiću. “Prekinite vi agresiju na Hrvatsku!”, odgovorio je.
“Pobunili ste i naoružali Srbe u Kninu, Istočnoj i Zapadnoj Slavoniji. Iz Srbije u Hrvatsku odlaze bande pljačkaša i ubojica… Ove vaše martovske demonstracije bile su zračak svjetla u tunelu. Nažalost, Milošević i njegovi generali su za ratnu opciju.”
(SB)
