Dodao je da je bio spreman i scenarij za film na kojem su trebali zajedno raditi. Saradnja se ipak nije ostvarila.
Bh. pisac Abdulah Sidran je u intervjuu za magazin Nedeljnik, između ostalog, govorio o nekadašnjem saradniku, reditelju Emiru Kusturici.
Naveo je kako je jednom prilikom kazao Kusturici da bi se u Andrićgradu trebala odati počast Bošnjacima ubijenim u proteklom ratu.
“Kad je počeo graditi ono u Višegradu, zvalo se na početku Kamengrad, poslije je došlo Andrićgrad. Ja mu kazao da bi najprije morao podići spomenik žrtvama – u Višegradu je pobijeno i prognano većinsko bošnjačko stanovništvo – što mu se nije moglo svidjeti, ali je ipak nešto kao prihvatio. Pamtim rečenicu: ‘Da, ali će to biti spomenik svim žrtvama, iz svih epoha.’ Da li sam mislio ozbiljno ili sam ga provocirao, to danas ne znam, ali sam mu kazao da sam i ja i svi mi Bosanci njemu mnogo zahvalni za to što gradi, jer će taj objekt – danas Andrićgrad – jednog dana, čim se malo slegnu vremena, biti Muzej genocida u Istočnoj Bosni i Podrinju”, rekao je.
Dodao je da je bio spreman i scenarij za film na kojem su trebali zajedno raditi. Saradnja se ipak nije ostvarila.
“I on me otjera u pi*ku materinu. Eto tako. Meni ostao scenarij, kao mlazni avion u garaži, nema pilota koji to zna voziti ni vlasti koja to hoće servisirati. Kazao sam djeci da im je to nasljeđe, mrtvi kapital, neka ga oni ožive, ako nekad u Bosnu dođu bolja vremena”, naveo je Abdulah Sidran.
Neki su pisca kritikovali jer je pokušao razgovarati s rediteljem.
Naš je taj puk, pučina, stoka jedna grdna. Mene napada neki bošnjački nacionalist, a i ja sam nekakav bošnjački nacionalist, i kaže da sam pi*da jer sam išao na ‘poklonjenje’ Kusturici. Budaleština. Mene vrijeđa da u intervjuu na 10 strana imam više od tri reda o toj osobi. Ta osoba je jedan od najtragičnijih likova među svim našim eksjugoslavenskim stvaraocima i kulturnim radnicima”, kazao je.
Podsjetio je i da postoji “urbana legenda” o Kusturici.
“Naš Emir Kusturica je, prema toj priči, poginuo gore na Zlatištu. I mi, njegovi prijatelji, kako kazuje ta legenda, redovno idemo na mjesto pogibije, na granici između entiteta, na poklonjenje. Poginuo je kao komandant diverzantskog odreda Felini, a da ono što se tamo, u Beogradu, pojavilo kao taj naš poginuli Sarajlija, da je to Milošević poslao ljude na teren da pronađu nekoga ko liči na stvarnog Emira”, ispričao je.
Kazao je da su “oni negdje u Šumadiji našli nekog Panteliju I. Milosavljevića, koji je stvarno isti Emir, kao kloniran”.
“Ideja je bila da se stvori iluzija kako je veliki sarajevski, bosanski i jugoslavenski režiser, stao na stranu Miloševićevog režima. Time se praktično odrekao svoje domovine i svoga naroda. Mnogi ljudi i danas dopuštaju neki procenat mogućnosti da je ta urbana legenda zasnovana na istini. Da onaj Pantelija, tamo, taj dvojnik ne zna onako dobro režirati! Nešto se tu petlja, nečeg ima, nešto se muti, ali nema duha Sarajeva, što je naš Zlatni ljiljan, stvarni Emir Kusturica, imao. Pišu mu stranci kritike, izdvajaju prva dva filma pa kažu da nikad poslije nije ‘dosegao sam sebe’. Ja ništa od toga nisam gledao pa ne znam”, zaključio je on.
(SB)
