Jedna džamija, tačnije izgradnja njene munare u hercegovačkom kršu, nije postala samo pitanje za lokalnu građevinsku inspekciju, nego se na njoj lome koplja o historiji, o simbolima socijalno pravednijeg svijeta, onog koji je na ovim prostorima 1993. godine bio giljotiran.
Neke scene iz studentskih dana pamtit ću valjda čitav život. Recimo, kad me je akademik Dževad Juzbašić na ispitu pitao da li sam gledao operu ”Dantonova smrt”. Kad sam odgovorio da nisam, uzvratio mi je: ”Kolega, da ste to gledali, znali biste da je Danton, kad su ga doveli na giljotinu, svojim dželatima poručio – ‘kada odrubite moju glavu, imat ćete narodu šta pokazati”’. I, figurativno držeći glavu u ruci, oborio me. Zasluženo. Jedan drugi profesor, jedini na odsjeku koji je hercegovački pravilno akcentirao moje prezime, Ahmed Aličić, zadivio nas je poznavanjem historije širenja islama u Bosni, te je jednom, nakon rasprave sa jednim studentom o pitanju da li je u islamu dozvoljena kamata, na tabli ispisao ajet iz Kur’ana kojim je objasnio šta se smije, a šta je lihvarstvo. Profesor Aličić je bio autoritativan, nezgodan za bilo kakvu vrstu rasprave. Znao je sva sela po Hercegovini, a na moje pitanje otkud to zna, odgovorio je da dolazi iz ulemanske, hodžinske porodice, te da su njegovi bili hodže u mnogim selima oko Nevesinja, Mostara, Stoca i Čapljine.
Čitajući knjigu Hivzije Hasandedića Muslimanska baština Bošnjaka u Južnoj (Srednjoj) Hercegovini, naletio sam na jednog profesorovog Aličića: Salih Aličić je bio imam džamije u selu Rabrani od 1937. do 1939. godine. Upravo je ova džamija izbila u žižu javnosti nakon što su lokalne vlasti pokušale da je zapečate, fol zbog divlje gradnje. Nakon što su Stolac i Neum spojeni modernom magistralom, Rabrani su postali vidljiva tačka, a munara koju su mještani podigli odmah je upala u oko opštinskim inspektorima u Neuma, koji odmah imaju spremnu priču o nelegalnoj gradnji, jer valja zaštiti ”krajolik”, onako po mjeri politike koja je devedesetih godina uništila svo kulturno naslijeđe koje je imalo bilo kakvu bošnjačku aromu na ovom prostoru. Zbog silnih zločina, uključujući i rušenje vjerskih i kulturnih objekata, tzv. Hercegbosanska šestorka je pravosnažno osuđena na 111 godina robije, a Žalbeno vijeće Haškog tribunala je potvrdilo da je Hrvatska, odnosno njeno tadašnje rukovodstvo, počinilo agresiju na Bosnu i Hercegovinu. Franjo Tuđman, Gojko Šušak i Janko Bobetko bili su dio udruženog zločinačkog poduhvata. I Bošnjaci iz Rabrana su devedesetih protjerani, a džamija uništena.
senzor
